Ko ugasi oganj u tvojim očima?

Ko sme taj plamen da mi utihne?

Ko se usuđuje da mi te dira?

Ko želi srce iz ritma da ti izbaci?

Ko se ne stidi igle u grudi da ti zabada?

Ko mi te podvijena repa u ćorsokak satera?

Ko bi želeo taj osmeh sa lica da ti ukrade?

Ko može uplakanog da te gleda?

Ko to ima duše dušu da ti prisvaja?

Ko te rodio, taj može i da te ubije?

E pa ne može!

Ne sme niko želju za životom da ti truje!

Ne sme niko živog da te zakopa!

Ne sme niko u bezdan da te gura!

Ne sme niko u bolest da te tera!

Gde si ti? Gde je borba na polju na kojem ti je najpotrebnija? Ostala negde iza tvog točka na nekoj bezvrednoj šumskoj stazi... Svaka ta medalja na zidu simbol je poraza u tvom životu...

Gde si? Gde je čovek koji mi je svoj život obećao? Gde je čovek koji je želeo decu da mu rađam? Gde je čovek koji je svojim zlatnim rukama sam izradio prsten koji mi je stavio na ruku? E, tada srce treba ubrzano da kuca! A rad mog srca smeš da ubrzaš jedino ti, nikakva avetinja nije dobrodošla da se poigrava s tim. A upravo lupa prejako jer znam da proživljavaš pakao. Tačno znam koliko se jadno i ništavno osećaš, koliko se gušiš. Koliko si nemoćan, koliko su ti reči beznačajne. Znam da si izgladneo, da ti se plače i vrišti, da nemaš ni na koga da se osloniš.

Ali ja te od njene senke ne vidim.

Ne čujem kako dišeš.

Čujem samo njen težak dah.

Čujem suze koje prosipa po životu koji ti slama.

Čujem kako ti kičma puca pod teretom.

Vidim vas kako ležite mrtvi.

Bunar u koji sanja da padaš, bunar je koji je godinama kopala za tebe.

Izađi, ako ti mrkli mrak nije drag.

Izađi i povuci i nju za sobom jer je skočila i sama nakon što te gurnula...